11.04.2017 11:43
(Poslednja izmena: 11.04.2017 11:51 od alvirko.)
Razmišljao sam par dana šta da napišem i da li da se uopšte ponovo oglasim povodom ove teme. Ne znam za vas, ali meni je ovaj početni post/tekst izuzetno inspirativan i još jednom hvala, dane013.
Hvala i serjozi na predlogu, koji je vredan razmišljanja, ali ne verujem da je vredan realizacije. Ali, pokušaću bar neke stvari da razjasnim i navedem ovde, pa neka je i pucanje u prazno.
Postoji dakle, nekoliko podela kulturnog nasleđa. Po tipu, po vrsti, po kategoriji, itd.
Prva bi podela bila na materijalno i nematerijalno, koje i nije baš pokriveno postojećim zakonima. Zatim, ono što je najbitnije za celu našu limundovsku priču, podela na pokretna i nepokretna kulturna dobra. Pa se onda mogu deliti dalje po svojoj vrsti - arheološki nalazi, stare i retke knjige, etnološki nalazi, umetnički predmeti, foto, video i ostali zapisi, mikrofilmovi, arhivska građa.... Tu spada praktično spada sve što može predstavljati odraz kulture, ali to ne znači da je sve što bi nama palo na pamet spadalo u ovu kategoriju, već se radi o predmetima za koje su nadležne ustanove osnovane od strane države - od zavičajnih muzeja do muzeja savremene umetnosti, a preko istorijskih arhiva. I svaka od ovih ustanova imaju jasno polje nadležnosti, prava i obaveza. To ide dotle da su recimo firme obavezne da čuvaju svoju dokumentaciju i da je nakon izvesnog vremena (uglavnom 5 godina) predaju nadležnom istoriskom arhivu. Dakle, institucija zaštite kulturnih dobara u zemlji Srbiji ide dotle.
Kod nepokretnih kulturnih dobara situacija je jednostavnija... ili bolje reći komplikovana na neki drugi način. Tu imamo jasne i nedvosmislene podele na arheološka nalazišta, spomenike kulture, prostorne kulturno-istorijske celine i znamenita mesta. Druga podela se odnosi na kategorije po važnosti: od velikog i izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.
E, sad, suština problematike zaštite kulturnog nasleđa jedne države, između ostalog, zavisi od samog koncepta društvenog uređenja, a tu je pitanje privatne svojine. U anglo-američkom sistemu, privatna svojina prethodi svim drugim pravima, uz neka ograničenja. Tako u SAD-u dovoljno je da na ulazi svog imanja okačite jasno upozorenje i imate pravo da ubijete nekog ko je na Vašem imanju bez Vaše saglasnosti, u principu. Dok je kod nas, to već veliki problem, zar ne? Dakle, možemo konstatovati da naše društeno uređenje i pravni sistem ne počivaju na prerogativima privatne svojine i onda se to reflektuje na sve ostale segmente društva, tako je i sa kulturom i zaštitom kulturnog nasleđa.
Pitanje svojine nad kulturnim dobrima je jednostavno kada se radi o arhitekturi - crkve (inače naš sistem je postao takav da ne postoji više crkvena imovina, već se sve što je u vlasništvu SPC ili drugih verskih zajednica vodi kao privatna svojina), privatne kuće, javne zgrade i ostale građevine (tipa štale, ambari, itd) tu je stvar jasna, nebitno je da li je objekat kulturno dobro ili ne, jer taj objekat jeste predmet i drugih odnosa koji su regulisani raznim drugim zakonima i pravilima - on postoji i plaća se nekakav porez i vodi se u nekakvom katastru nepokretnosti.
Da ne razglabam dalje, i ja sam se smorio, to može biti predmet neke dalje (ma da čisto sumnjam da ikoga zanima) rasprave.
Sva kulturna dobra, nebitno da li pokretna da li nepokretna, to postaju onoga trenutka kada ih ustanova nadležna za svoju oblast delovanja za to utvrdi! Za predmete koje srećemo na limundu, nadležni su muzeji koji su jasno i nedvosmisleno utvrđeni kao teritorijalno nadležne ustanove zaštite. Međutim, na limundu nema (bar se nadam!) predmeta koji su pre toga dospeli u muzej, jer bi to zaista bilo krivično delo. Otuda i potreba limunda da se o istog ogradi onom frazom ''predmet nije kulturno dobro ili nadležna ustanova odbija pravo preče kupovine''.
Moram i samu tu frazu objasniti zašto mi se kosa na glavi diže kada je pročitam. Ta fraza je samo fraza i elementarno je pogrešna. Zašto? Otkuda mi znamo da taj predmet nije kulturno dobro kada nije pružen ni jedan jedini dokaz u prilogu te tvrdnje? Mi pre svega ne znamo da li je taj predmet uopšte dospeo u muzej na procenu, a i ako jeste, kako se muzej po istom izjasnio, Ljudi, muzeji nisu aždaje, svako može odneti bilo koji predmet u bilo koji muzej i uz pisani zahtev tražiti procenu da li je predmet kulturno dobro ili ne. I svaki će muzej odgovoriti najakasnije u roku od 30 dana, bez naknade. Dakle, ne znamo da predmet nije kulturno dobro.
Zatim, ''nadležna ustanova odbija pravo preče kupovine''. Šta to znači? Ponudili ste teritorijalno nadležnom muzeju i on je odbio da to kupi? U redu. Molim dokaz. Ako ste se obratili telefonom, ne verujem ni reč! A ako ste se obratili pisanim putem, postoji odgovor muzeja. Zašto to ne možemo da vidimo? Neka prilože dokaz da to nije kulturno dobro ili da je muzej odgovorio da ne može da otkupi a što će zasigurno obrazložiti, a time i svima biti jasno o čemu se radi.
Nego da se vratim na prethodno. Dakle, da bi nešto postalo kulturno dobro, mora se za isto i utvrditi. Ako taj neki rimski novac ili lampa ili šta god što se može videti na limundu nije ni došlo do muzeja, onda se nije ni moglo utvrditi za kulturno dobro. Ali šta je to? Kako to nazivamo? To je zapravo ta neka siva zona koju malo ko razume pa onda i dalje opstaje kao takva...
Dakle, sve ono što nije nedvosmisleno i još uvek utvrđeno za kulturno dobro, naziva se dobrima koja uživaju prethodnu zaštitu. To je institucija predviđena Zakonom o kulturnim dobrima, ali i Krivičnim Zakonom. Radi se o tome da zakonodavac realno ne može predvideti sve ono što ne znamo o predmetima iz prošlosti, a koji mogu uticati na našu kulturu i kulturno nasleđe. Zbog toga postoji institucija prethodne zaštite i dobra koje se na osnovu ove institucije i štite.
Citiraću trenutno važeći, iako po mnogim stvarima zastareli Zakon o kulturnim dobrima (ne donosi se novi Zakon jer nije lako definisati neke stvari na novi način koji nije baš prikladan postojećem sistemu...):
''3. Dobra koja uživaju prethodnu zaštitu
Član 27
Prethodnu zaštitu na osnovu ovog zakona uživaju:
1) nekropole i lokaliteti s arheološkim, istorijskim, etnološkim ili prirodnjačkim sadržajem; stara jezgra gradova i naselja; graditeljski objekti, celine i delovi graditeljskih objekata s istorijskim ili arhitektonskim vrednostima; spomenici i spomen obeležja posvećeni značajnim događajima i ličnostima; kuće u kojima su rođene ili su u njima radile zaslužne i istaknute ličnosti zajedno sa stvarima koje su im pripadale; zgrade i mesta u prirodi vezani za značajne istorijske događaje;
2) spisi, kompjuterski, filmski ili video zapisi; slike u pokretu, tekstovi i snimci televizijskih programa, fotografski i fonografski snimci i na drugi način sastavljeni zapisi i dokumenti; knjige i kartoteke o evidenciji tih spisa, zapisi i dokumenti, tekstovi i snimci radio programa, kao i mikrofilmovi o njima, primljeni i nastali u radu državnih organa i organizacija, organa jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, ustanova, drugih organizacija i verskih zajednica dok su od značaja za njihov tekući rad ili dok iz tog materijala nije izvršeno odabiranje arhivske građe u skladu s odredbama ovog zakona (dalje: registraturski materijal);
3) predmeti likovnih i primenjenih umetnosti, arheološki predmeti, etnografski i prirodnjački predmeti, novac, poštanske marke, odlikovanja, unikatni, retki ili istorijski značajni predmeti tehničke kulture, muzički instrumenti i drugi slični predmeti stariji od 50 godina; predmeti, knjige, dokumenti, pisma, rukopisi i drugi pisani i reprodukovani, odnosno filmski ili magnetski zapisi; slike u pokretu, fotografisani i fonografisani materijal koji se odnosi na istorijske događaje, kao i na rad istaknutih i zaslužnih ličnosti u svim oblastima društvenog života, bez obzira na vreme i mesto nastanka.
Vlada Republike Srbije može utvrditi i druge nepokretne i pokretne stvari koje uživaju prethodnu zaštitu.
Član 28
Ko van organizovanog istraživanja iskopa iz zemlje, odnosno izvadi iz vode dobro koje uživa prethodnu zaštitu, dužan je da o tome odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, obavesti nadležnu ustanovu zaštite kulturnih dobara i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove.
Nalazaču predmeta iz stava 1. ovog člana pripada novčana nagrada ako u otkrivanju stvari nisu korišćena sredstva budžeta.
Visinu nagrade iz stava 2. ovog člana utvrđuje ustanova zaštite kojoj se predmet daje na čuvanje.''
Dakle, ovde sve lepo piše i sve lepo stoji i meni su ovi članovi Zakona potpuno normalni i nedvosmisleno jasni.
Ja sam potpuno svestan šta čine ljudi koji sakupljaju po terenu a zatim i prodaju sve te arheološke ili etnološke predmete. Ne sporim da se živi loše i da je opšta besparica i da svi moramo da se dovijamo na svaki mogući način da preživimo i da zaradimo. I nikome ne želim zlo i svima pa i tim prodavcima želim da su bogati i uspešni i sve, ali u nečemu drugom, ne u prodaji kulturnog blaga. Prodajom kulturnog blaga se ne čini ništa dobro, nestaju možda i suštinski važni materijalni svedoci kultura naroda koji su ovde živeli, naroda koji definišu nas danas. Naša nesrećna istorija je uvek imala neke važnije zadatke za naše pretke, pa i za nas danas, da nemamo tu blagodet da se možemo ozbiljnije baviti proučavanjem naše prošlosti, naše kulture i svega onoga što nas definiše danas i što nas, na kraju krajeva, čini ne sad nešto ekstra mega giga izuzetno pametnima, ali nas čini jedinstvenima u odnosu na sve druge narode, a kao takve i kao članove evropske i svetske porodice. Zašto se ne bi dičili time da je rimski car koji je uzdigao hrišćanstvo rođen baš kod nas? Naravno da on nije Srbin (!), ali potiče sa istog podneblja kao i mi. Naravno da je Crkva Sv. Nikole nešto jedinstveno, baš kao i Manasija ili Žiča, ali još i više i Đurđevi stupovi, Gračanica, itd. pa i ta prokleta beogradska i niška tvrđava i Petrovaradin, i Mišar i Deligrad i Čegar i Cer i Kolubara i Kumanovo, ali i Vinča i Drenovac i Lepenski vir i Krševica, Caričin grad, Vršačka kula, Sirmijum, Viminacijum, Židovar... Ali i uništeno vojničko groblje u Šumaricama i mnogi uništeni lokaliteti. Sve to, pa i mnogi drugi objekti i lokaliteti koji su još neotkriveni, stoje kao nemi svedoci našeg postojanja, dokaz da nismo tikve bez korena. A prikupljanje raznih predmeta koje imamo prilike da gledamo na limundu, podrazumeva da su oni iščupani iz svog mesta nalaza, svog konteksta, sa uništenom mogućnošću da se na pravi način interpretira priča oko toga predmeta. I sada sa krajnje sumnjivim mestom nalaza, prepodaju se i filtriraju da bi neki tamo nemački, austrijski, italijanski prepodavci umetnina odabrali najbolje primerke koji će završiti van granica Srbije i na kojima će lepo zaraditi, a Srbiju ostaviti bez još jednog svedoka uspona i padova bogate prošlosti.
E, sad, kada nemaš državu ili kada ono što sebe naziva državom ne poštuje sopstvene zakone, onda je cela stvar u propasti, pa time i kultura i to ne kao poslednja rupa na svirali nego kao rupa koja ne postoji na toj svirali. I kao i u sveopštoj globalizaciji sa nekim novim, meni potpuno stranim i neprihvatljivim trendovima i stavovima, opštim padom moralnih vrednosti, a istovremeno bez društvene i/ili državne odbrane, odbrana je na poslednjoj liniji, svesti i savesti pojedinca.
Bojim se da ćemo sa ovakvim stanje (be)svesti i (ne)znanja doći do toga da je naša prošlost ne samo nebitna, već i nebitna nepoznanica i da će velike istorijske lekcije Prvog svetskog rata ili Jasenovca biti uzaludne. Bojim se da smo na sigurnom putu potpunog nestajanja uprkos toliko velikih i mislećih glava koje su izašle iz ovog naroda. Ceca, Soraja, Ava, Oro i kristijanizam kao novi kulturni obrazac koji ide ruku pod ruku sa uništavanjem i preprodajom kulturnog blaga. Meni sve ovo zapravo izgleda kao propast, odnosno ako sam se ikada zapitao šta zapravo znači propast i kako to izgleda, e pa to je ono što nam se dešava. Tužno?
